Uglješa i kristalne pećine

Dragi moj dobri dečače Aleksa,

Oprosti što ti nisam pisao nekoliko dana. Ovde na Meridiji je bila velika oluja. Svi smo dobro, pomagali smo da se očisti naš grad, Eldorija, od grana i lišća koje je oluja nanela. Reke su se vratile u korita, more sada opet šapuće i talasi više nisu visoki kao kuća. Sada je i poštanski saobraćaj proradio, a i bezbedno je da Zvezdana leti preko mora, pa ti konačno šaljem pismo i magičnu priču u njemu

Jednom davno, na našem mističnom ostrvu Meridia, ti, Aleksa, zajedno sa Evgenijom i novim prijateljem Uglješom, krenuo si u novu avanturu. Ma kuda li ste krenuli? U samo srce planine Aurelius, gde se nalaze, negde, sakrivene, legendarne Kristalne pećine. Uglješa je oduvek bio fasciniran starim pričama njegovih predaka. Među tim pričama, posebno je voleo one o Kristalnoj pećini. Priče kažu da je u ovim pećinama, negde duboko, duboko, bio sakriven metalni pehar. Pehar je čuvao nešto posebno. To su bile tajne skoro zaboravljene, jer se već vekovima verovalo da je zauvek izgubljen.

Uglješu ste upoznali nedavno, na Sunčanom trgu. Lepo ste se igrali. Uglješa je bio dobar, ali nije bio običan dečak. Imao je dar da upravlja metalima. To je moć koju je nasledio od svojih predaka i verovao je da će moći da otključa tajnu metalnog pehara. Ova njegova moć će vam biti potrebna kao nikada pre, jer, po predanju, Kristalne pećine štiti zamršeni metani lavirint.

I tako, vaše putovanje je počelo. Spremili ste rančiće sa nešto hrane i vode i već prošli moju kuću kada sam vas video. Posle nekog vremena, prišli ste veličanstvenoj planini Aurelius. Njena veličina vam je oduzela dah. Planina je stajala visoko i ponosito, a njen vrh je celivao nebo. Divili ste se moćnoj planini, ali ono što je bilo unutar planine vas je sve zapravo privuklo. Ti si, Aleksa, pitao usput neke ptice da li znaju je li ulaz u Kristalne pećine blizu i jedna Vetruška ti je rado pokazala kuda da idete. Nedugo zatim ste i našli ulaz. Nije vam trebalo mnogo nagovaranja da krenete unutra.

Dok ste se spuštali u srce planine, Uglješa je išao ispred Evgenije i tebe. Vazduh je postajao sve hladniji. “Brrr, postaje hladno. Šta li nas dalje čeka?” – upita Aleksa drugare.
Brzo ste naišli na lavirint, kao iz Uglješinih priča. Lavirint je bio zamršen i izvitoperen kao što su to stare priče opisivale. Uglješa, vođen svojom moći, počeo je da ispravlja metalne puteve, otvarajući nove prolaze kroz koje ste išli sve dublje.

Evgenija je bila posebno na oprezu. Mogla je da oseti bilo kakvu opasnost koja je pred vama. Njena sposobnost da vidi u budućnosti vam je pomagala da izbegnete mnoge zamke koje su se krile u lavirintu.
Kako ste išli dalje kroz lavirint, ti, dragi Aleksa, si koristio svoju vezu sa životinjama da bi pitao razna gorska bića za pomoć – bubice, neke male, blede guštere, kao i čudnu ribu koja kao da je imala ruke. Oni su vam govorili o skrivenim putevima i pomogli vam da zaobiđete nekoliko teških delova sa provalijama i jezerima od tečnog čelika koja su pretvarala ljude u metal u sekundi, ukoliko bi ih samo dodirnuli.

Taman kada ste pomislili da ste blizu metalnog pehara, čuli ste pesmu.

“Čudno, zakleo bih se da čujem pesmu” – reče Uglješa.
“Da! I to iz više grla” – složi se Evgenija.
“Drugari, nismo sami ovde, moramo polako, da vidimo ko je to” – doda Aleksa oprezno.

Polako ste se približili jednom otvoru iz koga su se čuli glasovi. Osmeh vam je prekrio lica, kad ste pogledali kroz prolaz. To je bila družina patuljaka. Oni su bili čuvari Kristalnih pećina i njenih tajni koje su čuvali vekovima. Brzo ste im prišli i objasnili zašto ste tu. Patuljci, oduševljeni vašom željom da istražite Kristalne pećine i hrabrošću, jer vas je samo troje, odlučili su da vam pomognu u potrazi.
Dani su se pretvorili u noći, a noći u dane, dok je putovanje trajalo. Lavirint je bio dostojan suparnik, ali zajedno sa patuljcima, svaku krivinu i svaki prolaz ste lako savladali. Pećina je bila ispod cele planine, a planina Aurelijus je o-g-r-o-m-n-a.

Konačno, posle ono što je izgledalo kao večnost, vas troje, zajedno sa patuljcima, stigli ste do Kristalnih pećina. Pogled je bio neopisiv. Pećine su bile prekivene treperavom svetlošću, kao da je Kika dovela još deset Kika da se igraju. Kristali u pećinama su prelamali svetlost baklji u milion boja. Bio je to pravi ples svetlosti i boja na zidovima. Stajali ste gledajući, kao omađijani.

Radost na licu Uglješe bila je vredna svih izazova koje ste prešli. Ne samo da ste uspešno prošli kroz lavirint, već ste i otkrili legendarne Kristalne pećine. To je bio trenutak trijumfa koji ćete pamtiti celog života.
“Moraćemo da se dobro spremimo sledeći put. Nismo stigli do metalnog pehara, ali mi je i ovo putovanje pomoglo da bolje razumem moje moći. Hvala vam drugari.” – rekao je Uglješa.
“Hvala i patuljcima” – doda Aleksa sa osmehom.

Kada ste se vratili, shvatili ste važnost prijateljstva i timskog rada. Svako od vas je koristio svoje moći, ne za ličnu slavu ili korist, već da bi pomogao drugima. Zajedno ste se suočili sa izazovima i izašli kao pobednici.
I tako, dragi moj Aleksa, zapamti ovo: svaki izazov na koji naiđeš je neki lavirint kroz koji ćeš proći. Bitno je da uz sebe imaš ljude koji te vole i sa njima i uz malo magije ništa nije nemoguće.

Do sledeće priče, pozdravlja te
Veliki Čarobnjak