Hanin skriveni svet

Dragi Aleksa,

Moram prvo da ti se izvinim na kašnjenju u slanju pisma o našoj novoj avanturi. Istina je, čak i Veliki Čarobnjak ponekad mora da se suoči sa nekim neočekivanim problemima. Moja magična sova Zvezdana, koja mi pomaže da pošaljem ove priče, odletela je, neočekivano, u svoju avanturu. Trebalo je nekoliko dana da je nađem i ubedim da se vrati. Ne brini više, moj mladi heroju, jer smo se vratili našem redovnom rasporedu, i jedva čekam da podelim još naših magičnih priča sa tobom. Zvezdana mi je ispričala šta joj se sve desilo, magično je. Napisaću ti i o tome za neki dan. Molim te, ako slučajno zaboravim, da mi napišeš pismo i podsetiš me.

Danas ću te povesti na još jednu magičnu avanturu koja se odigrala na našem prekrasnom ostrvu Meridija. Ova priča je o vremenu kada ste ti i Gavrilo upoznali veselu devojčicu po imenu Hana i krenuli na putovanje na daleki zapad ostrva u jedan skriveni svet. Zato se pripremi, moj mladi junče, za priču o “Haninom skrivenom svetu”.

Jednoga sunčanog dana, dok ste šetali pašnjacima na zapadu Meridije, ti i Gavrilo ste naišli na nešto neobično. Tamo, između visoke trave i tepiha od cveća, stajala je Hana. Njene oči su sijale od igre, radosti i uzbuđenja dok je stvarala magične portale pokretom ruke. Svaki je predstavljao prolaz u neku novu dimenziju ili novi svet. Baš kada ste joj se približili, nešto neočekivano se dogodilo – čudno stvorenje je izašlo iz jednog portala i pobeglo.

Ovo stvorenje bila su nešto što ni ti i Gavrilo nikada pre niste videli. Sa svojom svetlo plavom dlakom, šest nogu i parom antena koje su treptale kao zvezde, izgledalo je zaista čudno. Shvativši svoju grešku, Hana vam je pritrčala i brzo objasnila da je stvorenje iz druge dimenzije i da može napraviti haos ako ostane u Meridiji.

“Oprostite, nisam se ni predstavila. Ja sam Hana” – reče devojčica frćkave kose i veselih očiju. Videli ste da je uplašena i znali šta morate da uradite. Krenuli ste u potragu da ponovo uhvatite to čudno biće i vratite ga kući. “Drago mi je Hana” – dobacio je Aleksa dok su kretali niz stazu. “Ovo je Gavrilo, ja sam Aleksa i mi ćemo ti pomoći.”. “Hana, kako se zove ovo stvorenje?” – pitao je Gavrilo i videvši Hanino sleganje ramenima dodao: “Dok ne saznamo, zvaćemo ga Čupko”.

To malo čupavo stvorenje, kome je Meridia bila nepoznata, gde god je prošlo, ostavilo je tragove, nered i mali haos. Rasteralo je grupu ptica u Silvanskoj šumi, prevrnulo drvenu prikolicu punu jabuka, na prilazu Eldoriji i čak uspelo da preplaši ribe u jezeru Mirabela. Ipak, koliko god brzo ili daleko bežalo, nije moglo pobeći od pažljivih očiju Alekse, dečaka koji je mogao da razgovara sa životinjama. One su vam pomagale graktanjem, režanjem ili šuštanjem lišća i tako pokazivale gde Čupko otišao. Bio je brz, ali ste uvek bili na korak iza.

U međuvremenu, Gavrilo je bio spreman da izleči bilo koju ranu koju bi Čupko mogao da napravi sebi ili drugima. Hana se spremala da otvori portal da vrati stvorenje u njegov svet, njegovu kuću. Nakon duge potere, konačno ste sustigli Čupka u podnožju planine Aurelijs. Nežnim šapatom, uspeo si da ga umiriš , dok je Gavrilo izlečio male povrede koje je pretrpeo, trčeći i bežeći po nepoznatom svetu Meridije. Hana, mahnuvši rukom, otvorila je portal ka domu stvorenja.

Kada je stvorenje ušlo u portal, okrenulo se i otpevalo nežnu pesmu, kao da vam se zahvaljuje na pomoći i ljubaznosti. Toplo se osmehujući, Hana je zatvorila portal, obećavši da će u budućnosti biti opreznija. I tako, haos je sprečen, zahvaljujući timskom radu i brzoj akciji naših malih heroja.

Eh, da, umalo da zaboravim. Kada ste se vratili nazad u Eldoriju, ispričali ste mi o ovoj avanturi i Aleksa je, budući da razume životinje rekao šta je Čupko otpevao pre nego se portal zatvorio.

Svetlica, stvorenje iz sveta tamo daleko, gde sveće sijaju u svim bojama i zvezde pevaju, otpevala je pesmu slatku kao med, za male heroje, koji joj pomogoše da se vrati u svoj svet.

Mekim i nežnim glasom, Svetlica je otpevala:

“Moji prijatelji i moji roditelji, brinuli su dane i noći.
Da li ću naći put nazad, da li ću im ikada doći.
Uplašena sam bila i lutala po šumama vašim,
i vi ste mi pomogli, da se smirim i više ne plašim.

O, Aleksa, Gavrilo i Hana, vi ste moj spas.
Vratili ste me u moj svet, gde i stene imaju glas.
Gde je svaki dan jedna pesma, a svaka noć kroz priču sja.
Hvala na dobroti i brizi. Kući sam stigla ja.

Kući, gde je sve magično, gde se i sunce smeje.
Tamo gde se zvezde igraju i gde nas mesec greje.
Hvala vam, moji mali drugari, za sve što učiniste meni.
Vaša dobrota i velika srca, neće biti zaboravljeni.”

“Pesma je baš lepa” – reče Hana, a Zvezdana huknu složivši se.
“Pa naš Čupko je u stvari naša Svetlica” – nasmeja se Gavrilo.

Vidiš, dragi moj Aleksa, priča o “Haninom sakrivenom svetu” nosi važnu lekciju za sve nas – da uvek moramo preuzeti odgovornost za naše postupke i ispraviti naše greške. Svako od nas može da pogreši, nije to ništa strašno. Svako ima moć da ispravi grešku, baš kao što ste ti, Gavrilo i Hana učinili tog sudbonosnog dana.

Do naše sledeće avanture,
Veliki Čarobnjak.