Petrov dolazak
Dragi moj Aleksa,
Današnje pismo pristiže sa pričom o tome kako je novi drugar došao među vas.
Toga dana igrali ste se obali jezera Mirabela. Posmatrali ste igra sunca sa talasima i ribama i odjednm vam je nešto privuklo pažnju. Nešto je ležalo na obali.
“Pogledaj tamo, pored velike vrbe” – rekao je Aleksa Vuku, “Ono nije bilo malopre, idemo da vidimo”.
Ti i Vuk, večiti avanturisti, pronašli ste dečaka, Petra. Ležao je na boku i spavao. “Hej, kao da ga je Mirabela, izbacila na obalu, kao neki poklon” – našalio se Vuk.
Kada je Petar došao sebi, bio je oprezan i ćutljiv, što je bilo i razumljivo. Bio je stranac u Meridiji, zemlji tako drugačijoj od njegove. Drugarima je delovao i malo uplašeno. U ovom nepoznatom okruženju, imao je jednog saveznika – njegovu sposobnost da postane nevidljiv.
“Zdravo drugari, ja sam Petar.” – rekao je kratko. “Pomozite mi da se sklonimo odavde”.
“Nešto mi je odjednom postalo hladno” – reče Aleksa. Nekakve senke oko Petra su uzbuđeno zaplesale. Kada su drugari malo bolje pogledali senke, shvatili su da su postavile opasne zamke po okolini, pokušavajući da ih uhvate.
“Ne brini, Petre, pomoći ćemo ti. Ja sam Aleksa, a ovo je Vuk. Sa nama si siguran” – reče mu Aleksa, osmehujući se. Obojica, hrabri kakvi su bili, obećali su Petru da će ga zaštititi, pretvarajući ovu opasnu igru u zanimljivu avanturu. Rešili su da će da odvedu Petra u Eldoriju i da ga smeste u kuću.
Prolazeći kroz fantastične predele pored jezera Mirabela, pronalazeći i izbegavajući svaku zamku koju su podmetnule senke, tri drugara su primetila poznatu njuškicu kako viri iz šume. Bila je to Aleksina stara prijateljica. Veličanstvena vučica srebrnog krzna, koje se presijavalo na svetlu, izašla je iz guste šume. Prepoznajući da vam je potrebna pomoć, kratko je zarežala, što je bio znak da je sledite. Svojim oštrim njuhom i poznavanjem ostrva, vodila vas je skrivenim stazama i neistraženim terenima. Aleksa je namignuo Vuku: “Ovo je sjajno, koliko li samo ima mesta gde još nismo bili na Meridiji”.
Kada je bila najpotrebnija, Petrova moć je oživela. On je neočekivano nestao iz vida svima baš kad je opasnost bila blizu, pomažući drugarima, da bi se pojavio kad više opasnosti nije bilo.
“Pogledaj Aleksa, u stvari i ne možeš da vidiš, ali Petar ima moć nevidljivosti. Čujem da je tu, ali ga ne vidim” – povikao je Vuk uzbuđeno.
Svaki put, njegove oči su zasijale malo jače. Petar više nije bio uplašen. Hodajući prema gradu, tokom susreta sa bandom goblina, počeli ste da shvatate koliko je, zapravo, korisna Petrova moć. Kao pravo iznenađenje, ne samo da je Petar postao nevidljiv, već ste i vas dvojica postali nevidljivi, dok vas je držao za ruke. Šumski goblini nisu ništa posumnjali, samo ste prošli pored njih. Činilo se da je moć Petra, ipak, imala još toga da nam otkrije.
Tokom ove avanture, shvatali ste da imate novog prijatelja. Petar, koji je bio oprezan i tih sa vama, počeo je da priča o svojoj prošlosti. Priče o dalekom gradu gde su ga odbacili i oterali zbog njegovih moći, o begu od onih koji su hteli da zloupotrebe njegovu moć, za loše stvari, kao i o njegovoj želji da u Meridiji nađe mir. Srebrna vučica je kratko zarežala i skrenula jednom stazom pored starog hrasta. Drugari su pogledali i shvatili da se nalaze blizu prvih kuća. Mahnuli su prema šumi, zahvalni, znajući da ih vučica još vidi. Brzo ste stigli do kuće, taman dok je padao mrak. Kakav će to sladak san da bude, kada se siti i okupani, smestite u krevete.
Dobri moj dečače. Vukova i tvoja hrabrost je prosto obasjala ovu avanturu. Saznao si da istinska hrabrost ne znači samo suočavanje sa opasnošću, već i zaštitu onog ko se ne može zaštititi sam. Snaga, na kraju krajeva, ne leži samo u našoj fizičkoj snazi ili moćima, već i u dobrosti i otvorenosti naših srca.
Do sledeće priče, pozdravlja te tvoj,
Veliki Čarobnjak
